Mirzeta Habibović, diplomirana psihološkinja, odlučila je da napusti karijeru iz snova u Nemačkoj i vrati se u svoj rodni grad Sjenicu.
Govoreći o razlozima odlaska u inostranstvo, Mirzeta ističe da su ona i mnogi njeni sunarodnici Nemačku gledali kao “obećanu zemlju”, a odluka je delom bila inspirisana i time što je veliki broj članova njene porodice već tamo živeo.
„Čovek u sebi nekako prelomi da krene da vidi da li će mu biti bolje. I s tog razloga sam ja krenula u Nemačku“, kaže Mirzeta.
Put do Nemačke nije bio lak – od polaganja nemačkog jezika B1 i B2 u Beogradu, preko pripreme dokumentacije, do dobijanja vize. Na kraju je položila stručni ispit pri Ministarstvu zdravlja u Kelnu, čime je stekla stručnu licencu – Urkunde.
Ubrzo je dobila posao u državnoj dečjoj klinici u Kelnu i činilo se da su ostvareni svi njeni snovi. Plan je bio da njena deca, jedno po jedno, nakon fakulteta, dođu u Nemačku.
Međutim, vremenom se javila nostalgija i želja za porodicom. „Roditelji su stari, tu se čovek zapita koliko mu je još vremena ostalo da provede u njihovom društvu. Počne čovek da razmišlja dublje i drugačije. I kažem sama sebi: ‘Šta ću ja ovde?’“, priča Mirzeta.
Jedan od ključnih razloga povratka bio je i strah da će njeno potomstvo izgubiti svoj identitet, ukoliko ostanu u inostranstvu.
Govoreći o povratku u Srbiju, ističe da je odlučujuće bilo to što je država pokrenula programe koji omogućavaju zdravstvenim radnicima da se vrate i rade u svojoj zemlji, prepoznajući izazove i težinu života u inostranstvu.
„Mogu ja i u Srbiji, u svojoj državi, da živim ovako. Možda ne baš na isti način – ali sigurno srećnija“, zaključuje Mirzeta.
