Zalivska država Katar nije mogla ništa da preduzme protiv balističkih raketa koje je Izrael ispalio na nju pre otprilike dve nedelje.
Prema medijskim izveštajima, oko deset izraelskih borbenih aviona letelo je iznad Crvenog mora 9. septembra, pazeći da ne uđu u vazdušni prostor bilo koje druge države, pre nego što su ispalili rakete u napadu poznatom kao “Over the horizon” (prim. prev. Preko horizonta).
To znači da balističke rakete putuju u gornje slojeve atmosfere ili čak u svemir, a zatim se vraćaju nazad. Krajnja meta izraelskih raketa bili su pripadnici grupe Hamas, koji su se u luksuznoj četvrti katarske prestonice Dohe sastali kako bi razgovarali o mogućem prekidu vatre u Gazi. Šest osoba je poginulo, iako se čini da one nisu bile cilj Izraela.
S obzirom na to da su rakete doletele neočekivano, Katar nije mogao efikasno da se odbrani. Najvažnija zaštita Katara od Izraela zapravo nema nikakve veze sa sofisticiranim sistemima protivraketne odbrane. SAD, kao najvažniji saveznik Izraela, ima svoju najveću regionalnu bazu u Kataru i nedavno je toj zemlji dodelio status “glavnog saveznika van NATO-a”.
Ali to, izgleda, nije bilo dovoljno da zaustavi Izrael u njegovom prvom poznatom napadu na jednu zalivsku arapsku državu. To je ujedno i potez za koji su SAD potencijalno morale da znaju, piše Deutsche Welle.
SAD se smatra nepouzdanim
“Izraelski napad je poljuljao poverenje zemalja regiona u njihove veze sa SAD-om i približiće ih jedne drugima.
Ove naftne monarhije su previše slične, tako direktan napad na njihov suverenitet i osećaj bezbednosti neprihvatljiv je za sve njih”, napisala je Kristin Divan, viša saradnica u Arab Gulf States Institute u Vašingtonu, nedugo nakon napada.
Kao rezultat toga, “vladari u Persijskom zalivu nastavljaju potragu za većom strateškom autonomijom i sve su odlučniji da se zaštite od rizika zavisnosti od SAD-a”, potvrdila je Sanam Vakil, direktorka programa za Bliski istok i Severnu Afriku u Chatham House-u, u autorskom tekstu za britanski Guardian.
Zbog svega toga, protekle nedelje sve više se govorilo o formiranju “islamskog NATO-a”, odbrambenog saveza islamskih i arapskih država koji bi funkcionisao slično Severnoatlantskom savezu, odnosno NATO-u.
Na hitnom samitu, koji su prošle nedelje organizovali Arapska liga i Organizacija islamske saradnje, egipatski zvaničnici predložili su zajedničke snage za arapske zemlje, nešto poput NATO-a.
U govoru na samitu, irački premijer Mohamed Šia al-Sudani pozvao je na kolektivan pristup regionalnoj bezbednosti. Šest članica Saveta za saradnju u Zalivu (GCC) Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, saopštilo je da će aktivirati odredbu iz sporazuma o zajedničkoj odbrani potpisanog 2000. godine, prema kojoj se napad na jednu članicu smatra napadom na sve.
Nakon hitnog samita, ministri odbrane država Zaliva održali su još jedan sastanak u Dohi i dogovorili poboljšanje razmene obaveštajnih podataka i izveštaja o stanju u vazduhu, kao i ubrzano uvođenje novog regionalnog sistema za upozorenje od napada balističkim raketama. Takođe su najavljene i zajedničke vojne vežbe.
Iste nedelje je Saudijska Arabija objavila da ulazi u “strateški sporazum o međusobnoj odbrani” sa Pakistanom. Dve su zemlje proglasile da će se “bilo kakva agresija odnosno napad na jednu od njih smatrati napadom na obe”.
Da li je ovo početak “Islamskog NATO-a”?
To možda zvuči kao da se formira neka vrsta “Islamskog NATO-a” radi suprotstavljanja Izraelu, ali stvarnost je ipak nešto drugačija, kažu poznavaoci prilika za DW.
“Savez po uzoru na NATO je nerealan, jer bi obavezao države Zaliva na ratove koje one ne smatraju vitalnim za svoje interese. Nijedan vladar u zemljama Persijskog zaliva ne želi da bude uvučen u sukob s Izraelom u ime, na primer, Egipta”, kaže Andreas Krig, viši predavač na Školi za bezbednosne studije na King’s College-u u Londonu.
Ipak, stvari se menjaju nakon napada na Dohu, smatraju analitičari.
“Bezbednost u Zalivu se dugo zasnivala na modelu gde u suštini plaćate nekome drugom da se brine o vašoj zaštiti. Taj mentalitet počinje da se menja nakon napada na Dohu, iako vrlo sporo”, priznaje on.
Umesto “islamskog NATO-a”, svet bi mogao da vidi takozvani 2format 6+2″, objašnjava Cinzia Bianko, stručnjakinja za zalivske zemlje pri Evropskom savetu za spoljne poslove (ECFR).
Izraz “6+2” odnosi se na šest država članica Saveta za saradnju u Zalivu (GCC), te na Tursku i Egipat.
Cinzia Bianko veruje da se o tom formatu verovatno razgovara i na marginama Generalne skupštine UN-a ove nedelje.
“Ne radi se zapravo o aranžmanu tipa Član 5 NATO ugovora (o kolektivnoj odbrani)”, rekla je ova stručnjakinja za DW, jer posvećenost država Zaliva međusobnoj odbrani nije tako čvrsta kao kod članica NATO-a.
“Verovatnije je da se radi o kolektivizaciji bezbednosnih i odbrambenih stavova i, možda, što je najvažnije, o slanju poruke odvraćanja Izraela”, dodala je ona.
Vojna pomoć spolja
Format “6+2” ima više smisla od “Islamskog NATO-a”, nastavlja Krig.
“Turska je “najpouzdaniji nezapadni partner za Zaliv, s vojskom stacioniranom u Kataru još od 2017. i stvarnim kapacitetom za brzo delovanje u krizama”, tvrdi Krig.
“Egipat je složeniji slučaj. Ima vojni kapacitet, ali se u nekim zalivskim prestonicama sumnja u njegovu pouzdanost. A i ako je format “6+2″ zaista na stolu, sve će se odvijati polako i diskretno”, primećuju i Krig i Bianko za DW.
Takođe je moguće da će države Zaliva, koje su dugo bile zavisne od SAD-a, pokušati da prošire odbrambene veze s drugim zemljama.
“Sigurno postoje i drugi akteri, poput Rusije i Kine, koji su spremni da zamene SAD. Ali malo je verovatno da će bilo koji spoljni akter preko noći zameniti SAD”, kaže Sinem Džengiz, istraživačica na Katarskom univerzitetu.
Uostalom, države Zaliva to ne bi ni želele. One i dalje zavise od američke vojne tehnologije. Na primer, nakon napada na Dohu, Katar je tražio nova jemstva od SAD-a da su i dalje njihovi partneri.
“Važno je napomenuti i da SAD zapravo nikada nisu bile otvoreno protiv ovakve regionalizacije odbrane. One su zapravo uvek podsticale stvaranje jedinstvene arhitekture balističke odbrane za zemlje Zaliva.”, ističe Bianko.
Zapravo, više vojne integracije u Zalivu moglo bi da znači i više SAD-a, jer su američki sistemi okosnica regionalne odbrane, objašnjava Krieg.
“Ali političko razmišljanje se promenilo. Vašington se više ne smatra krajnjim jemcem bezbednosti, već partnerom čija je podrška uslovna i transakciona. Lideri Zaliva se prilagođavaju ideji da SAD imaju interese, a ne saveznike, te nastoje da izgrade bezbednosni stub predvođen zemljama Zaliva, što bi bio neki srednji put između Irana i Izraela”, dodao je on.
