Kulturnu javnost Srbije i regiona potresla je vest da je preminuo Radoman Kanjevac, pesnik, novinar i autor stihova koji su obeležili zlatno doba jugoslovenskog rokenrola.
Rođen u selu Stup kod Sjenice 17. maja 1960. godine, ovaj Sjeničak je do poslednjeg dana nosio duh svog kraja — skroman, duhovit, prkosan i autentičan.
Preminuo je 9. novembra 2025. u Beogradu, samo mesec dana nakon što je u Kolarčevoj zadužbini predstavio svoju poslednju knjigu Prodavnica magle.
U toj knjizi zapisao je rečenicu koja danas zvuči kao pesnička oporuka:
„Smisao života je da iza čoveka nešto ostane. Iza nekoga dobra knjiga, slika ili film, iza nekoga uspešna i lepo vaspitana deca, iza nekoga bogatstvo… Samo onaj ko istinski veruje da će iza njega nešto ostati, može sa zadovoljstvom reći da nije živeo uzalud.“
Kanjevac je bio diplomirani novinar Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Karijeru je počeo na Studentskom radiju Indeks 202, a kasnije postao jedno od prepoznatljivih imena Radio Beograda, uređujući kultne emisije Prodor, Niko kao ja i To je samo rokenrol.
Njegov glas i britki humor obeležili su jedno vreme — vreme kada je radio bio umetnost.
Godine 1989. postao je glavni urednik OK kanala, prvog nezavisnog televizijskog projekta u Beogradu, preteče Trećeg kanala RTS-a.
Pesnik rokenrola — Sjenica u srcu Galije, Viktorije i Dine Dvornika
Radoman Kanjevac ostavio je neizbrisiv trag u muzičkom stvaralaštvu.
Bio je autor stihova za Galiju, u periodu od 1988. do 1994. godine, kada su nastali albumi Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja i Karavan.
Malo je poznato da je upravo ovaj Sjeničak napisao tekst čuvenog hita „Od Splita do Beograda“, koji su izveli Viktorija i Dino Dvornik.
„Pesnike pamtimo po jednoj pesmi. Ako će mene pamtiti po nekoj koju su pevale stotine hiljada ljudi – to nije tako loše“, govorio je skromno Kanjevac.
Autor je osam knjiga poezije i eseja: Reči za pevanje, Kao ruka niz vrat kontrabasa, Čovek u senci, Kraj poezije i Prodavnica magle.
Kritičari su ga upoređivali sa Fernandom Pessoom i Abdulahom Sidranom, a Matija Bećković je njegovu prvu zbirku opisao kao „lirsku autobiografiju čiji stihovi sami sebe preporučuju“.
Peca Popović je o njegovoj knjizi Čovek u senci napisao da je „Znakovi pored puta za rokenrol generacije“.
Nosilac je brojnih priznanja — Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Zlatnog Beočuga, nagrada Radoje Domanović, Dimitrije Davidović, Pečata Narodnog pozorišta i Zlatne Nike festivala Interfer.
Otišao je tiho, ali za sobom ostavio pesme i reči koje će se čitati i pevati dugo — kao dokaz da je i jedan Sjeničak mogao da spoji Beograd i rokenrol, stih i dušu.
