Godinama su vladali akademskom scenom Novog Pazara, a sada, kada se karta okreće, više ne znaju kud će. Porodica Dolićanin, koja je decenijama koristila Državni univerzitet u Novom Pazaru kao privatnu svojinu, suočava se sa nečim na šta očigledno nisu navikli – javnom kritikom i činjenicama koje ne mogu da kontrolišu.
Kada je Edin Đerlek u Skupštini Srbije razotkrio katastrofalno stanje na Državnom univerzitetu, očekivali su da će moći da sve prećute ili uobičajenim metodama uguše diskusiju. Međutim, ovaj put to nije prošlo. Broj studenata rapidno opada, kadrovska politika bazira se na porodičnim vezama, a profesionalne standarde zamenile su lične ambicije.
Propadanje Državnog univerziteta – ko je odgovoran?
Đerlek je samo javno izgovorio ono što mnogi odavno znaju – Državni univerzitet u Novom Pazaru nikada nije bio ozbiljna obrazovna ustanova, već porodična firma u rukama Dolićanina. Generacije studenata su završavale fakultete bez ozbiljne akademske vrednosti, dok su pojedini profesori gradili svoje karijere ne na osnovu naučnog rada, već na osnovu lojalnosti.
Dok su na Internacionalnom univerzitetu napokon uspeli da se izbore za akreditaciju i stabilizuju svoje studijske programe, Državni univerzitet je krenuo nizbrdo. Tri studijska programa su izgubila akreditaciju, broj studenata opada, a institucija se sve više percipira kao politički bastion jedne porodice, a ne kao ozbiljna akademska ustanova.
Pokušaj skretanja pažnje – izmišljeni skandal sa studentskom blokadom
U trenutku kada su studenti počeli da traže promene, rukovodstvo univerziteta odlučilo je da pređe na dobro poznatu taktiku – izigravanje žrtve. Tako smo dobili narativ o „misterioznim licima“ i „nasrtaju na univerzitet“, kao da studenti sami nemaju pravo da traže bolje uslove studiranja.
Međutim, studenti nisu slepi. Oni znaju da su u vreme Dolićanina na čelu univerziteta brojni profesori izbačeni, oni koji su ostali ucenjivani, a da su ključne pozicije dodeljivane po porodičnoj liniji. Sada kada se konačno čuje glas onih koji nisu deo tog sistema, Dolićanini nemaju kud – osim da se žale i pokušavaju da manipulišu javnošću.
Prinudna uprava kao jedini izlaz?
Poziv Edina Đerleka Ministarstvu prosvete da uvede prinudnu upravu na Državnom univerzitetu izazvao je paniku u redovima onih koji su do sada nesmetano vladali ovom institucijom. Njihov odgovor? Tvrdnja da zakon ne predviđa takvu mogućnost. Međutim, zar zakon ne predviđa i da univerziteti budu mesta znanja, a ne porodičnih biznisa? Ako je zakon do sada bio problem, možda je vreme da se menja.
Dolićanini gube tlo pod nogama
Nema više načina da se sakrije istina. Broj studenata opada, ugled univerziteta je srozavan, a nezadovoljstvo raste. Oni koji su mislili da će zauvek kontrolisati visoko obrazovanje u Sandžaku sada se suočavaju sa realnošću – vreme njihovog monopola je prošlo.
Pitanje je samo – koliko će još pokušavati da se održe na površini pre nego što ih akademska zajednica i studenti potpuno odbace?
, a zatim 
Umesto da je stala uz svoje studente, ona bira da je cela čaršija mrzi i proziva.
Ne zna se koje je gore od njih dvoje – da l brat da l sestra!!! Dobro je tekao Edin – najprivatniji univeritet.