Dok se deponija Golo Brdo širi, dim kulja, a otrovi ulaze u pluća ljudi, gradska vlast i njeni sateliti očigledno imaju drugi prioritet – spašavanje vlastitog političkog imidža. Jer kada građani dignu glas, to se u ovoj zemlji ne zove briga – to se zove napad. I to ne bilo kakav – već napad na čaršiju, grad i svetinju zvanu „status quo“.
Umesto da pozovu struku, pošalju cisternu, naprave plan sanacije, vlast (ili preciznije: lokalni FB komandanti) šalju – kamione. Ne da uklone smeće, već da “brane grad” od ljudi koji ne žele da se truju. Jer naravno, u zemlji apsurda, neprijatelj broj jedan nije otrovna deponija – nego onaj ko je pokaže prstom.
Građani su već danima na terenu. Pod šatorima, na vrućini, bez dnevnica i bez medijske šminke. Traže samo jedno: da više ne dišu dim i da im djeca ne piju vodu iz rezervoara kontaminiranih podzemnim curenjem. Ali kako stvari stoje, izgleda da za to prvo moraju da dobiju političku dozvolu. Jer – bez partijske knjižice, nema ni kiseonika.
A onda dolazi vrhunac apsurda – saopštenje u stilu seoskog kabineta za odbranu: “Uzvišenim vam se Bogom kunemo… organizovaćemo stotine automobila i kamiona…” Da li je ovo protest ili scenario za sledeću sezonu “Senki nad Golo Brdom”?
Jer, znate, narod ne sme da traži zdravlje. To je pretnja. Ne sme da traži odgovore. To je napad. Mora da ćuti, trpi i eventualno umre – ali tiho. Da ne remeti političku stabilnost.
Ali neće. Ne ovog puta.
Jer dok vlast broji kamione, narod broji dane bez daha. I sve ih je manje.
