Ispovest majke ruskog dezertera: Muškarci beže jer ne žele da okrvave ruke, žene će morati da se pobune

54

Stotine hiljada Rusa beže iz zemlje zbog mobilizacije. DW je razgovarao sa majkom jednog od njih koja kaže: Sve što možemo da uradimo je da pokušamo da sačuvamo bar deo svoje porodice i deo sebe.

DW: Gospođo Ivanova, gde je vaš sin?

Irina Ivanova: U Kazahstanu. Pokušava da se organizuje i nađe smeštaj. Možda će podneti zahtev za vizu u konzulatima drugih zemalja.

Da li je otišao iz Rusije zbog toga što je dobio poziv od vojske?

Ne. Nismo čekali da se to desi jer on može biti među prvima koje će pozvati. Ima oko 30 godina, služio je vojsku.

Moj sin studira. Prvo su rekli da neće pozivati studente. Ali, ljudi iz službe za regrutaciju i policije su stalno dolazili na fakultet. Zato smo na brzinu odlučili da ode iz zemlje.

Sin je kupio karte i otišao u jedan grad na granici sa Kazahstanom. Znali smo da tamo granica još uvek može da se pređe legalno. Pomogla mu je jedna moja prijateljica, čekala je dok nije prošao sve kontrole i na drugoj strani seo u auto.

Stotine hiljada Rusa traže utočište u susednim zemljama. Zašto je mobilizacija izazvala takav šok? Pre toga ljudi su sedam meseci živeli kao da u Ukrajini nije rat.

To nije tačno. Svako zna da je u Ukrajini rat. Ali svako ima svoju svakodnevicu. U rat su otišli ljudi koji su se na to odlučili iz raznih razloga – ideoloških, finansijskih ili nekih unutrašnjih uverenja. Ali sada vlast odlučuje, i ne pita ljude. I mnogi se s tim ne slažu. Beže da ne bi učestvovali u svemu tome.

Šta mislite o tome što mnoge evropske zemlje više ne primaju Ruse?

S jedne strane, njihovi strahovi su razumljivi. S druge strane, razočaralo me što je ulazak zabranjen svim Rusima, a ne samo onima koji su krivi za sve ovo. Odbijaju ljude pre svega iz straha i zbog političkog bojkota. Po tome je Rusija agresor i samim tim su svi Rusi agresori. Ali, svakoga treba posmatrati pojedinačno – mene, mog sina, moje prijatelje, njihove sinove. Nisu agresori ni uljezi. Oni protestuju na sve moguće načine. To je nesreća svih koji se ne slažu sa ruskom politikom.

Mnogi ljudi u inostranstvu misle da Rusi ne treba da beže od tog problema, već da se bore protiv toga.

Ja ne vidim mogućnost da ljudi sami zaustave ovo što se ovde dešava. Kako to da uradimo? Muškarci beže jer ne žele da okrvave ruke. Ostale su žene, kao ja. Šta bi trebalo da radimo? Možda će nas dovesti dotle da se pobunimo i onda će to biti ustanak žena. Bilo je mnogo takvih primera u istoriji.

Većih protesta žena bilo je samo u Dagestanu i Jakutiji. Zašto ne i u velikim gradovima, u Moskvi?

Moji prijatelji, kolege i ja stalno pričamo o tome. Mada imamo različita mišljenja o tome, slažemo se da smo odgovorni za svoju decu. Išla sam na sve proteste i demonstracije. Uvek sam pazila da me ne dokače policijski pendreci, jer imam još dvoje maloletne dece. Ima milioni ljudi poput mene. Ako nas više ne bude, iz bilo kog razloga, to bi uništilo živote naših porodica i naše dece. U malim republikama poput Dagestana ili Jakutije, porodični klanovi se drže zajedno. Mi Moskovljani nemamo nikoga. Ne želimo da živimo ovako kako sada moramo da živimo, ali mi tu ništa ne možemo. To je naša najveća tragedija i naša najveća nesreća.

Kako se na mobilizaciju reaguje u krugu Vaših prijatelja i širom zemlje?

U krugu mojih prijatelja svi su zgroženi i osuđuju ovaj rat. Mrzim državnu vlast koja je uzurpirala moju domovinu. To govorim već 20 godina. S druge strane, znam da sasvim drugačije mišljenje vlada van velkih gradova, tamo gde informacije stižu samo u iskrivljenom obliku i samo preko državnih medija. Ti ljudi su spremni da sve to podrže. Osećamo da smo manjina.

Kako vidite budućnost Rusije i Vašu budućnost?

U današnjoj Rusiji ne vidim nikakvu budućnost. Nemamo ni jednu ličnost koju bi sledili kao vođu. Svi takvi su eliminisani. Niko više ne pokušava da bude vođa. Više nemamo nikakavu mogućnost uticaja. Sve što nam preostaje je naše odbijanje i otpor svemu. Sve što možemo da uradimo je da pokušamo da sačuvamo bar deo svoje porodice i deo sebe.




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *