“ZNAM DA JE DJEVOJČICA I DA JE ROĐENA ZDRAVA. NISAM JE NI POGLEDALA” – Bolna ispovijest žene koja je svoju bebu ostavila u porodilištu

69

“Kada sam ostala u drugom stanju bila sam mlada i bez podrške roditelja da sačuvam dete. Zatrudnela sam sa čovekom koji nije imao nameru da me oženi, niti da podeli sa mnom odgovornost. Bacio mi je novac u lice za abortus, okrenuo se i otišao…”.

Ovim rečima počinje bolnu ispovest za “Blic” Z. M. iz Beograda, koja je pre više od 20 godina ostavila svoje dete i nastavila dalje. Nikada je nije potražila.

Kako nam kaže, sa roditeljima se posvađala, a muškarac sa kojim je zatrudnela prekinuo je sa njiom svaku komunikaciju.

– Podrška su mi bile dve drugarice i žena kod koje sam iznajmila sobu – priča nam.

Prema podacima iz prošlog meseca, 268 mališana u Srbiji čeka na usvajanje, dok oko 800 parova pokušava da usvoji dete.

Priča naše sagovornice nije usamljena, napuštene dece je, nažalost, oduvek bilo, a razlozi zašto se neko odlučio na taj korak često ostaju nepoznanica. Za ovakav čin nema opravdanja, ali jedno je sigurno, niko iz te priče ne izlazi neoštećen.

– Ne želim da govorim u preciznom vremenskom okviru iz razumljivih razloga i molila bih da me shvatite. Dakle, bilo je to pre više od 20 godina, bila sam mlada. Otac je bio strog, a majka ga je slepo slušala. Mladost ludost, a vremena teška, svi smo imali velike snove i težili ka nečemu boljem, pa tako i ja… – priča nam ova Beograđanka i nastavlja:

“Momak s kojim sam ostala u drugom stanju bio je približno mojih godina i nije bio zreo i spreman da sam donosi odluke već su to roditelji uradili umesto njega. Ljubav je slepa i kao i na početku svake veze, sve je lepo. Naravno, odmah sam pristala na sve i posle kraćeg zabavljanja ostala sam trudna. Nisam u početku ni znala niti razmišljala o tome, ali kada sam shvatila o čemu se radi, razmišljala sam kad je pravi trenutak da mu kažem, maštajući o tome kako se on raduje našem detetu i da je to ljubav za ceo život. Kažem, bili smo mladi”.

Da neće biti venčanja, kao i da on nikako ne želi da bude otac, Z. M. je naslutila kada je šetajući Kalemegdanom izgovorila rečenicu: „Želim da budem tvoja žena”. Usledio je hladan tuš, “šamar” koji će zauvek pamtiti – odgovorio je da od toga nema ništa, a onda je počeo da je izbegava…

“Bacio mi u lice novac za abortus”

– Moje dve drugarice znale su da sam trudna, roditeljima nisam smela da kažem ništa. Nadala sam se da će on da popustiti. Međutim, počeo je da me izbegava. Nije ga bilo u gradu, na onim mestima gde smo se nalazili. Zvala sam telefonom i za mene nikada nije bio kod kuće, sve dok nisam zamolila drugaricu da pozove i predstavi se kao neka druga osoba i upalilo je, javio se. Pošto mi je knedla bila u grlu, ona je nastavila da razgovara sa njim, međutim on za mene nije hteo da čuje i posle kratke prepirke rekla mu je da sam trudna. Muk. Drugarica nam je ugovorila sastanak i on je shvatio da nema kud – priča naša sagovornica.

Kada je došao, bio je rumen u licu i kasnio je, objašnjava Z.M. Bio je nervozan i besan, a to rumenilo, kako je kasnije shvatila bili su šamari koje je, kako pretpostavlja, dobio od svog oca. Bacio joj je u lice novac za abortus i rekao da on sa tim ne želi da ima nikakve veze.

Razgovor sa roditeljima

Iako je vreme brzo prolazilo, stomak još nije bio toliko vidljiv. Pošto je abortus već bilo nemoguće obaviti, nije joj preostalo ništa nego da porazgovara sa roditeljima.

– Mislila sam da če majka razumeti, pa sam se najpre njoj i poverila. Ali do nje je bilo nemoguće dopreti… Kao da je bila gluva i slepa za mene, samo je rekla – videćeš šta će ti otac reći, ako mu smeš na oči. Bila je takva jednostavno, mislila je da je meni dovoljno da imam šta da jedem, da imam odeću i obuću, krevet i da je roditeljska dužnost time završena. Bila je kruta prema meni, a otac, još gori. U suzama, otišla sam ocu i kao iz topa rekla da sam trudna. Sedeo je za stolom i popravljao tranzistor, podigao je pogled i rekao da od danas nema ćerku. Poznavajući njega, to je bilo to. Uzela sam na brzinu nešto stvari i u suzama uputila se kod tetke. Moja majka je brže bolje njoj telefonirala, te je ova još s prozora gde me je čekala osula paljbu kako sam mogla obrukati porodicu – priča svoju bolnu ispovest naša sagovornica.

Do kasne trudnoće morala je da radi

Ni od tetke nije dobila veliku podršku, već gomilu kritika. Doduše, dobila je nešto novca i ručak i to je bilo to.

– Pozvala sam drugaricu koja je zamolila roditelje da nekoliko dana ostanem kod njih. Nisu ni njeni „širokih shvatanja“, ali kako, tako prihvatili su me da se barem naspavam i odmorim tih nekoliko dana. Nisu bili oduševljeni, ali nisu bili ni neprijatni prema meni. Provele smo sate i sate u razgovoru šta da radim i kako, s obzirom na to da nešto novca što imam neće potrajati ne znam koliko. Iznajmila sam sobu kod jedne starije gospođe, pokušala da nađem neki posao dok još uvek mogu da radim. U samom startu iskreno sam rekla kakav problem imam, ona je bila od onih što razumeju šta je mladalački život, pa joj nije bio problem da primi na stan trudnu devojku. Čak mi je i pomogla da nađem posao kod njenog rođaka dok sam još mogla da radim. Srećom, trudnoća je bila stabilna i bez ikakvih poteškoća, a možda samo o tome nisam ni imala vremena da razmišljam. Radila sam skoro do osmog meseca, čistila, prala sudove, pomagala oko ručka, tako da sam sve vreme bila u pokretu, seća se Z. M.

Porođaj, a ti shvataš da si sam

A onda je usledio i taj momenat – porođaj. Bio lak, sve je išlo brzo, a ona je, kaže, shvatila odavno da nema kud sa detetom, da nema krov nad glavom i da je – sama.

Kako objašnjava, detaljno je preslišala svoju odluku i shvatila da će tom detetu biti bolje sa nekom drugom porodicom.

– Znam da je devojčica, i da je rođena zdrava. Nisam je ni pogledala – potresno je priznaje Z. M.

“Isplakala sam se za dva života”

Posle porođaja, usledio je povratak u podstanarsku sobu. Sama. Bebu je ostavila u porodilištu.

– Mesec dana nisam ustala iz postelje. Plakala sam danonoćno i isplakala se za dva života. Bila sam mlada i bila sam sama u tuđem stanu, u tuđoj kući, sa ljudima koji mi nisu u srodstvu. Dve drugarice su mi dolazile u posetu, a sa mnom je vreme provodila stanodavka u poznim godinama, koja me ništa nije pitala niti osuđivala. Jedino što sam tom detetu mogla dati je život i dobro zdravlje i jedino što sam mogla jeste da joj poželim sreću – iskrena je.

Posle dva meseca oporavila se fizički u potpunosti i mogla je da nastavi dalje.

– Našla sam posao gde sam radila i prekovremeno. Kada je umrla stanodavka, njen sin je prodao stan i opet sam se našla na ulici. Iz početka i iznova krenula sam dalje – priča naša sagovornica, koja je kasnije napustila Beograd i život nastavila u drugoj zemlji.

“Ja sam za nju umrla onog dana kada sam je rodila”

Ostavljena deca često sebi postavljaju pitanje zašto su napuštena i da li će ih roditelji ikada potražiti? Koliko god vremena prošlo, oči ostavljene dece su celog života širom otvorene, u nadi da će se vratiti mama i tata, ili barem jedno od njih.

– Kada nešto raste u vama i kada ga nosite ispod srca, znate li koliko je teško odvojiti se? Naravno da mi je teško i da taj krst nosim do kraja života. Nisam mogla nigde sa njom, roditelji su me se odrekli, a kasnije sam se odrekla i ja njih. Nemam pojma ni kako su niti me zanima, promenila sam ime, promenila grad, državu, promenila sve… Tek posle 10 godina stvorili su se uslovi da izdržavam dete, ali tad je već bilo kasno. Zamolila sam drugaricu da dođe do nekakvih informacija i to što mi je rekla je lepo i to dete je verujem srećno daleko od mene. I za mene i za nju najbolje je da se nikada ne sretnemo jer da sam imala podršku bilo koga, mi bismo danas bile zajedno. Nisam bila sa njom kada je učila da hoda, da priča, da jede, kada je pošla u školu… Kad bismo se srele nas dve bismo bile kao dva stranca iako sam joj majka, a to je mnogo teško osećanje. Ne radi se o osudi, oprostu, ali nekada je najbolje ne biti deo nečijeg života. Volela bih da nikada ne sazna da je usvojena, ako su to sakrili od nje i da bude srećna. Ja sam za nju umrla onog dana kada sam je rodila – završava je svoj bolnu ispovest za „Blic“ Z. M. iz Beograda.

(Blic)




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *