Na vetrovitoj Pešterskoj visoravni, među beskrajnim pašnjacima i nepreglednim prostranstvima, živi jedna žena čija priča oslikava duh prošlih vremena i snagu porodice. U razgovoru s njom saznajemo kako se nekada živelo, radilo i borilo, ali i kako se tradicija čuva i prenosi na mlađe generacije.
„Sad hajem malo da prošetam, da namirujem, da sebe ne opterećujem da sedim“, započinje nana svoju priču dok vredne ruke i dalje ne miruju. Rad je, kaže, uvek bio deo njenog života, i ništa joj nije bilo teško – ni mužnja 150 krava, ni plastidba sena, ni svakodnevna briga o domaćinstvu. Nekada su sve te poslove obavljali ručno, bez današnjih mašina koje su ljudima donele olakšanje. Ipak, stizalo se na sve, jer kako ističe: „Mlado bilo, zdravo se bilo.“
Ramazan je, priča nam, oduvek postila. „Svaka sam postela“, kaže ponosno, ne propuštajući nijednu godinu od detinjstva. Zdravlje je dobro služi i danas, a uz poneku tabletu za pritisak, ostalo joj, kako veli, nije potrebno.
Kada govori o porodici, osmeh ne silazi s njenog lica. Rodila je četvoro dece – jednu ćerku i tri sina. Ćerka se udala, sinovi su se zaposlili, a dve snahe su ostale uz nju, dok je treća otišla u Nemačku. „Nisam ja bila svekrva, ja sam bila majka“, ističe, naglašavajući dobar odnos sa snahama.
Tradicija se na Pešteri ne zaboravlja. Svadbe su nekada bile u selu, pod šatorima, uz aščinice i pesmu. Običaji su se prenosili generacijama, pa je tako i nana svoje zlato – dvalirke i petolirke – podelila snahama, jer „najbolje tako, jednako.“
Ostaje verna svom načinu života. Iako su vremena promenjena, seća se kako se nekada stoka čuvala, voda nosila, sudovi prali bez savremenih pogodnosti. Danas je mnogo lakše, ali ona i dalje ne miruje. „Kad se radi, lakše je“, zaključuje, ostavljajući iza sebe život pun rada, ponosa i porodične ljubavi.
, a zatim 