Ko će naslediti Si Đinpinga?

Inauguracija Donalda Trampa prošlog meseca označila je najnoviju mirnu tranziciju vlasti u SAD. U Kini, nasuprot tome, tema promene rukovodstva se ne otvara, piše Fajnenšel Tajms.

Si Đinping, najmoćniji kineski lider od Maoa, ne daje nikakve naznake ko će ga naslediti. Posle više od decenije političkih čistki i centralizacije vlasti, Si se ne suočava sa direktnim izazovom svog autoriteta, te je signalizirao nameru da vlada na neodređeno vreme, piše FT.

Međutim, čak i u tako kontrolisanom okruženju, pitanje političke sukcesije uvek se provlači.

Kako Si ulazi u sredinu svog trećeg petogodišnjeg mandata, pitanje ko će doći posle 71-godišnjaka koji je predvodio vladajuću Komunističku partiju od kraja 2012. postaje sve hitnije – kako u Kini, tako i u inostranstvu.

Retko se pominje u javnosti, ali je tema koja prožima svaku diskusiju o budućnosti Kine.

Dok dominira partijom i maknuo je sve neposredne rivale, Si i dalje mora da uspostavi delikatnu ravnotežu. Da bi održao stabilnost sistema, on treba da signalizira da postoji proces sukcesije koji će se po potrebi pokrenuti.

Ali ako otkrije previše, rizikuje da postane glineni golub…

„Sukcesija je apsolutno egzistencijalna, i to je dilema koja opseda svakog kineskog lidera, uključujući Si Đinpinga“, kaže Džozef Torigijan, stručnjak za kinesku i rusku elitnu politiku i autor predstojeće biografije Si Đinpingovog oca, Si Čongsuna.

Dodao je:

„To se odnosi na to da li će oni biti bezbedni ili ne, da li će njihovo nasleđe biti bezbedno i da li će sam režim opstati.“

Još od 1. oktobra 1949. godine, kada je Mao Cedung proglasio osnivanje Narodne Republike Kine na Trgu Tjenanmen, Torigijan kaže da je „centralna dilema“ partije bila politika sukcesije.

Li Čeng, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za politiku kineske elite, veruje da postoje znaci da su Sijeve pripreme za naslednika u toku i da će lider jasnije izneti svoj plan na početku četvrtog mandata.

On upozorava da se ne isključuju naizgled krotki viši lideri, koji još nisu otkrili svoje lične ambicije.

„Ljudi kažu da je Si Đinping okružen ‘da’ muškarcima, to je u velikoj meri tačno. Ali, takođe, treba da se setimo Si Đinpinga pre 13 godina – i sam je bio ‘da’ čovek“, kaže Li, osnivački direktor Centra za savremenu Kinu i svet na Univerzitetu u Hong Kongu.

Od Maoa postojalo je samo pet drugih ljudi koji su obavljali obe najvažnije pozicije u zemlji — lidera Komunističke partije i predsednika partijske centralne vojne komisije: Hua Guofeng, Deng Sjaoping, Đijang Cemin, Hu Đintao i Si.

Pitanje sukcesije će postati sve hitnije kako Si bude krenuo ka verovatno četvrtom mandatu lidera stranke, od 2027. do 2032. godine, kada bi imao 79 godina.

Iznenadna smrt krajem 2023. bivšeg kineskog premijera i drugorangiranog partijskog lidera Li Kećijanga, koji je bio dve godine mlađi od Sija, stavila je u fokus činjenicu da „svako može da umre, bilo kada“.

Pa ipak, kako pokazuju intervjui sa analitičarima, diplomatama i drugim zvaničnicima u proteklih šest meseci, malo je javnih nagoveštaja o potencijalnim kandidatima.

Kremljinologija

Kako je pristup ljudima bliskim Siju sve ograničeniji, analiza liderstva uključuje metode uobičajene za kremljinologiju iz sovjetskog doba, piše FT.

Proučavajući dinamiku unutar najvišeg rukovodstva stranke, sedmočlanog stalnog komiteta Politbiroa, kao i to koga je Si tokom godina unapređivao, naučnici pregledaju fotografije, video zapise, govore i dokumente da vide ko putuje sa Sijem, kome deluje naklonjen, a kome ne.

Diplomata iz Pekinga koji je tražio da bude anoniman dodaje za FT da je zvanična partijska retorika nagovestila Si da planira da ostane na vlasti na neodređeno vreme.

Međutim, postoji zabrinutost da ako pitanje sukcesije ostane nerešeno, partija i Kina lako mogu ući u jednu od svojih epizoda političkog haosa, što će ugroziti i Sijevo nasleđe, i samu stranku.

Čistke i lojalisti

Jedno od ključnih obeležja Sijeve ere bilo je potpuno desetkovanje njegovih političkih rivala i njihovih frakcija. Si je iskoristio percepciju da je stranka opterećena korupcijom, te govorio da vodi višegodišnju antikorupcijsku kampanju u kojoj padaju i „tigrovi i muve“.

Ovo je dalo savršeno pokriće za čistke rivala, čime je ukljonjena svaka opozicija i šansa da druga frakcija dođe na vlast.

Uz to, Si je centralizovao vlast koristeći sistem partijskih imenovanja i primenjujući, kada mu to odgovara, konvencije o starosnoj dobi za penzionisanje i ograničenjima mandata.

Od sadašnjeg stalnog komiteta, koji je na funkciji do kraja 2027. godine, niko se ne smatra ozbiljnim kandidatom da bude imenovan za njegovog naslednika.

Pod pretpostavkom da se na sledećem partijskom kongresu poštuje nezvanična starosna granica za odlazak u penziju, većina sadašnjeg najvišeg rukovodstva biće primorana da se povuče 2027. godine.

Si je takođe odstupio od takozvanog dvolinijskog ili kolektivnog rukovodstva svojih prethodnika u eri posle Denga, u kojoj su vlast delili predsednik i premijer. To znači da on nema jasnog zamenika.

Kineski predsednik je naučio od svog prijatelja Vladimira Putina da ne dozvoli nekome da zauzme poziciju „broj dva“, kaže Alfred Vu, profesor na Nacionalnom univerzitetu Singapura.

„U ruskoj politici Putin je uvek samo broj jedan“, objašnjava Vu.

Aleks Pajet, izvršni direktor Cercius grupe, konsultantske kuće specijalizovane za elitnu kinesku politiku, kaže da je Si verovatno pre mnogo godina odlučio da mora sistematski iskoreniti opozicione snage.

„Znao je da će morati da uradi nešto drastično da ukloni ove ljude i učvrsti svoju moć. Ali čineći to, on nema drugog izbora osim da neprestano ide napred … Jednom kada počnete, ne možete se vratiti“, kaže Pajet.

Ko je Caj Ci?

Ako bi Si imao hitnu zdravstvenu situaciju ili bi na neki drugi način bio primoran da se povuče, diplomate i analitičari kažu da bi sadašnji članovi stalnog komiteta odjednom bi postali uticajniji u odlučivanju o sukcesiji.

„Mislim da bismo ušli u nešto slično onome što ste videli u Sovjetskom Savezu nakon Staljinove smrti“, kaže Frenk Pike, gostujući profesor na Nacionalnom univerzitetu u Singapuru.

Pojedini analitičari, uključujući Pikea, veruju da bi jedna od ključnih figura bio Caj Ci, koji bi mogao da igra ulogu „kraljotvorca“.

Ovaj 69-godišnjak je bivši partijski šef Pekinga i tehnički je peti lider stranke. On se smatra jednim od Sijevih najbližih saveznika i direktor je Generalne kancelarije Centralnog komiteta – u suštini šef kabineta Sija. Takođe često putuje sa Sijem i prisustvuje njegovim sastancima.

„Ljudi ga se plaše. Bilo bi veoma važno za svakog naslednika da bar u početku postigne dogovor sa njim“, dodaje Pike.

Nil Tomas, saradnik za kinesku politiku u Azija Sosajeti (Asia Society), američkom istraživačkom centru, kaže da su pravila stranke takva da bi novi kandidat samo trebalo da obezbedi podršku većine Centralnog komiteta od 376 članova, uključujući više od polovine 24-članog punopravnog biračkog odbora.

On kaže da bi u takvim okolnostima Caj, na primer, mogao da se zalaže za „velikodušno tumačenje“ člana 23 statuta stranke, koji dozvoljava Centralnom sekretarijatu da sazove sastanak Politbiroa, koji potom saziva plenum za izbor lidera.

„Takav manevar je samo zamisliv u slučaju izuzetno sporne i nestabilne sukcesije“, kaže on, dodajući da bi svaki novi lider „radije dokazao svoj autoritet i zaštitio imidž partije“ uz jednoglasnu podršku Centralnog komiteta.

Druge diplomate i eksperti sa kojima je razgovarao FT primetili su da bi, ako bi Si bio primoran da neočekivano ode sa funkcije, Narodnooslobodilačka armija postala ključna.

Ko je Džang Juža?

Džang Juža, Sijev zamenik u moćnoj Centralnoj vojnoj komisiji, potencijalno bi bio još jedna ključna figura.

Njihovi očevi su bili drugovi i revolucionarne vođe tokom kineskog građanskog rata. Međutim, ovaj 74-godišnjak se suočio sa optužbama za korupciju u vojnom vrhu.

„Stranka komanduje vojskom, ali svaki naslednik bi morao barem da dobije prihvatanje, ako ne i podršku rukovodstva Narodnooslobodičke armije. Ako dođe do krize sukcesije, Džang bi mogao da pokuša da se predstavi kao Sijev lojalista, voljan da zaštiti vojsku od politike“, objasnio je Tomas.

Na poslednjem velikom sastanku kineskog rukovodstva krajem 2022. godine, svi članovi Politbiroa stariji od 68 godina bili su primorani da odu u penziju, sa izuzetkom za trojicu muškaraca: Džanga, diplomate Vanga Jia i samog Sija.

„Mlade nade“

Naučnici i diplomate koji pokušavaju da predvide sledećeg kineskog lidera proučavaju mlađu generaciju partijskih zvaničnika, muškaraca u pedesetim ili ranim šezdesetim.

Pod Sijem, prvi put od 1990-ih, nijedna žena nije imenovana u Politbiro, 24-člano rukovodeće telo.

Među onima koji su došli na vlast tradicionalnim putem jesu partijski šef Pekinga Jin Li (62) godine, i Čen Venking (65), bivši obaveštajac koji sada nadgleda kineski pravni sistem.

Jin i Čen su primeri lidera koji su godinama radili sa Sijem i redovni su u državnim medijima.

Njima je dozvoljeno da se sastaju sa stranim zvaničnicima u Kini i inostranstvu — znaci vredni pažnje za stručnjake koji procenjuju koga bi Si mogao da uzdigne u budućnosti.

Posmatrači partijske politike se takođe fokusiraju na kadrove čije karijere odražavaju Sijeve političke prioritete – da se osigura kineska tehnološka nezavisnost i vojna snaga u konkurenciji sa zapadnim svetom, kao i upravljanje kineskim dugom lokalne vlade.

Vu Guoguang, koji je radio kao savetnik bivšeg kineskog premijera Džao Cijanga, kaže da je Si ranije postavljao na rukovodeće pozicije stručnjake iz oblasti tehnologije, finansija i odbrane.

Širom Kine sada ima više od 20 zamenika guvernera sa velikim iskustvom u tehnologiji i nauci.

Među njima su viceguverner provincije Anhuej Džang Hongven, Čen Đining, partijski šef u Šangaju, i gradonačelnik Pekinga Jin Jong.

Vu kaže da bi, kada se posmatra srednjoročni scenario sukcesije, političari kao što je Džang, koji je rođen 1975. godine, postali posebno važni.

„Oni koji su rođeni 1970-ih mogli bi da budu zaista važni igrači za generacijsku smenu nacionalnog rukovodstva u narednih 10 godina“, kaže on.

Na kraju, Pajet veruje da Si pati od „dileme zatvorenika“, balansirajući izbor naslednika stranke sa sopstvenom bezbednošću i nasleđem.

„Videli smo potpuno istu stvar 1970-ih godina. Kada je Mao umro, ljudi koji su se pretvarali da su prijateljski nastrojeni, odmah su okrenuli leđa jedni drugima“, dodaje Pajet.

Uprkos ogromnoj važnosti pitanja sukcesije, Si jedva pominje tu temu.

Međutim, malo ljudi je bolje upoznato sa manevrima i visokim ulozima u borbi za liderstvo u stranci od samog Sija.

Njegov otac, Si Čongsun, smatran je glavnim implementatorom Maove desne ruke Džou Enlaja 1950-ih, a tri decenije kasnije igrao je sličnu ulogu 1980-ih za Dengovog ključnog savetnika Hu Jaobanga.

Neki spoljni posmatrači smatraju Dengovu eru modelom koji treba slediti, s obzirom na pozitivnu percepciju kineskih ekonomskih reformi i kulturne liberalizacije 1980-ih i 1990-ih.

Međutim, pod Dengovim vođstvom partija je vodila nemilosrdne kampanje za „eliminisanje duhovnog zagađenja“ i „buržoaske liberalizacije“ kroz čistke na visokom nivou. Takođe se suočila sa masovnim studentskim i radničkim protestima koji su kulminirali masakrom na Tjenanmenu 1989. godine.

Imajući u vidu lekcije iz prve ruke od svog oca, veruje Torigian, Si Đinping zna za rizike oba puta: prerano predati vlast nasledniku ili, poput vrhunskih lidera Denga i Maoa, izdržati do poslednjeg daha.

„Ironično, priča o Si Đinpingu ilustruje zašto je Si Đinping verovatno toliko zabrinut zbog politike sukcesije – zato što je tako teško pogoditi šta će učiniti osoba koja dolazi posle vas“, zaključuje Torigijan.