Piše: Ifet Aličković
Naš narod kaže: “Jedna muka ne može da dosadi.” Decenijama se trujemo smradom i dimom sa deponije. Ovih dana da i ne pričam. Rijeke su nam ubili, ne možes ni vrt da zaliješ. Od pasa lutalica koji silaze sa deponije ne možeš nista pred vrata da ostaviš, plastenik da otvoriš, dijete malo u avliju da ostaviš. Robovi smo u svom vlastitom domu. Da stvar bude gora, ovih dana se pojavila najezda pacova. Pretpostavljam da su zbog vatre na deponiji sišli nizvodno, a s obzirom da se ta rijeka uliva tačno preko puta naših kuća, tu su u potrazi za hranom. Već par dana se borimo sa njima. Previše ih je. Sinoć sam do 02h od noći kao manijak jurio pacove oko kuće. Noćas sam uspio 5 da ubijem. Ogromni su, i do 30 cm. Ne smijes vrata od kuće da otvoriš, hoće da udju. O mogućoj zarazi i šteti koju prave da i ne pričam. Kome se žaliti? Imali uopšte svrhe? Optužiće nas opet da su to neki politički pacovi, poslati radi skupljanja jeftinih političkih poena.
Ovi što sam ih večeras utepao, ne behu politički obojeni. Mogu ih donijeti pred opštinu ako mi ne vjeruju. Dok pišem ovaj tekst, kontam, ti pacovi nisu mogli preko noći nastati. Kotilo se to tri decenije. Hranili smo ih, tovili na smetlištu, sad kad su pojeli sve što su mogli, i kad im je stanište ugroženo, traže novo. Neko će možda samo zatvorit vrata, nekome možda oni i ne smetaju, ima i onih koji se boje pacova, al ima i onih poput mene koji će ustati, ako treba dežurati cijelu noć, i tepati jednog po jednog dok ih ne istrijebimo i svoju životnu sredinu ne dovedemo koliko toliko u normalne uslove za život.
