Pa, eto – i to se dešava… Proključala je solidarnost običnih, “malih”, a veeelikih Ljudi… I više nije važno da l’ su “ovi ili oni” il’ su “oni ili ovi”, mladi ili stari, bogati ili siromašni, lekari ili bravari, advokati ili trgovci, dal’ se krsti ili klanja…
Konkretan povod za ovo bio je upad maskiranih osoba, batinaša, na Državni univerzitet u Novom Pazaru (DUNP). Batinaši su došli na poziv (nepriznate) rektorke, u pola 4 ujutru (sic!), da uz podršku policije, silom i batinama isteraju studente/kinje iz njihove kuće.
Čini mi se da je to bio jedan veoma značajan test kojim je vlast pokušala da isproba “novu metodu” borbe protiv studentskih blokada. Ovog puta su studenti/kinje i građani/ke položili ispit.
I, na sve to, kako reagovaše naši lokalni politički “genijalci”? Mesecima ćutali, a sad – progovoriše… Aj, kuku! Prva “glava” grada, domaćin, (demek) najglavniji, pap – saopštenje. Ne osuđuje on izvršioce teških krivičnih dela, plaćenike koji tuku našu mladost (nedajbože!); ne vidi da je policija štitila izvršioce teških krivičnih dela i tako, takođe, izvršila teško krivično delo… Neee! On hvali policiju jer je “pokazala visok nivo profesionalizma i uzdržanosti”. I, naravno, ceo događaj, za njega, nema nikakve veze sa studentima/kinjama, već, pazi sad – “dominantnu ulogu (u protestima) imaju već poznati politički i građanski aktivisti, lica koja se redovno pojavljuju na svim protestima, bez obzira na povod. Njihov cilj nije borba za demokratiju, već destabilizacija i pokušaj preuzimanja lokalne vlasti”.
Dakle, poruči nam pazarski glavešina da se mi ne borimo ni za demokratiju, ni za pravdu, ni za istinu, ni za jednakost, ni za bolju budućnost, ni za pravnu državu, ni za poštovanje Ustava i zakona… Borimo se da preuzmemo njegovu fotelju. Saopštenje dostojno izjava njegovog velikog gazde iz Beograda. Ispravite me ako sam pogrešno razumeo.
Ništa manje gadno nije bilo ni saopštenje njegove partije, nekoliko dana kasnije, nakon što se njihov pijani aktivista kolima zaleteo na studente/kinje i članove/ice Zbora (opet oko pola 4 ujutru!) – ništa se od toga nije desilo, sve je to izmišljeno da bi, naravno, samo njima bila naneta šteta.
A, onda se javi (bolje da nije!) i jedan od (demek) naših predstavnika u Beogradu. Kaže – niko nije povređen. Znači, kad neko pijan upadne i napadne – u redu je, sve dok nema krvi. I on odlično naučio lekcije od gazde sa Andrićevog venca – manipulacija, spinovanje, poluistine, u prvi plan stavljati najnebitnije stvari…
I, da ne zaboravim ni partijske botove koji spremno “skočiše” da brane velikog gazdu i gazdicu, i vlast i partiju… Pošto ne nađoše ničeg lošeg u građanskim i studentskim protestima, jer ničeg lošeg nije ni bilo, zakačiše se za, pazi sad – ratne veterane. Pa “ko su ti veterani”, pa “šta će oni o’de”, pa “ko hi je zv’o”…
I sve ovo od ljudi koje su mnogi (naivno) smatrali koliko-toliko razumnima.
I, po ko zna po koji put, pokazaše “vladajući partijci” da im ne smeta što im gazde iz Beograda pljačkaju i uništavaju Srbiju i sve nas koji u njoj živimo; što lažu i manipulišu; maltretiraju, hapse, prebijaju svakoga ko drugačije misli ili ko, uopšte, misli; ne smeta im ni primitivizam, ni nasilje; ni promovisanje fašizma i klero-fašizma; ni što su mnogi okoreli kriminalci i ubice na slobodi; što “predsednik” malo-malo pa pomiluje nekoga ko je slomio vilicu devojci ili studentkinju “samo” udario kolima (sama je kriva – što blokira!); ne smeta im ni sistemsko i sistematsko uništavanje obrazovanja, kulture, umetnosti, slobodne misli i slobodne reči…
I, da ne zaboravim, tim veeeliiikim Bošnjacima i muslimanima (kakvima sami žele da se predstave) ne smeta ni što vlast koju podržavaju bez pardona učestvuje u genocidu nad Palestincima; ne smeta im ni što se ta ista vlast grli sa haškim osuđenicima, gaji ratne zločince kao sobno cveće i “prismače” sa Šešeljom, slavi Ratka Mladića i policijom brani murale sa njegovim likom; ne smeta im ni što su zajedno u vlasti i sa nekim zločinačkim organizacijama, kao što je SPS… Nastavite niz…
Dakle, već 13 godina im ništa od toga ne smeta, ali im smetaju – ratni veterani.
***
Ali, kad malo bolje razmislim, oni, u stvari, i nisu mnogo bitni. Bitno je ono s početka teksta – proključala je solidarnost običnih, “malih”, a veeelikih Ljudi…
Pazar je, kao i mnogo puta ranije, pružio ruku, ali je, ovoga puta, ta ruka i prihvaćena.
Višemesečni studentski protesti celoj Srbiji su, već sada, doneli mnogo dobroga, imaju mnoge pozitivne rezultate, a jedan je, čini mi se, istorijski – i za Pazar, i za celu Srbiju. Danas, većina u Srbiji, uprkos svoj sili propagande, vidi ono što joj je do juče bilo zamućivano ili što nije želela da vidi; vidi Pazar i Pazarce/ke onakvima kakvi zaista jesmo – dobri ljudi. Iskreni. Otvoreni. Hrabri. Pravi…
Zato je važno da se stalno vraćamo na 12. april – na dan kada se Pazar probudio, na dan kada je Srbija progledala; prvi put, nakon 35 godina, vidi nas ne kao pretnju, ne kao problem, nego kao deo rešenja, kao ljude koji će ravnopravno učestvovati u izgradnji bolje, srećnije zajedničke države.
Vidi u studentima svetlost, vidi budućnost; vidi stvarne, sposobne, hrabre mlade ljude.
I ovde, kod nas, u Pazaru, ta svetlost se polako vidi, iako još uvek kroz zavese straha. Jer, u Pazaru se strah ne leči preko noći, već stvaran generacijama, leči se generacijama – strah od vlasti, policije, službi, strah od onoga “znaš li ti ko sam ja”.
Na žalost, još uvek mnogi misle da to “izlečenje” nije naša priča. A, jeste, itekako jeste. I, mnogo nas se tiče, tiče se nas, tiče se naše dece, naše budućnosti.
Ovoga puta, vlast u Pazaru nije uspela da “proda” svoj radikalski recept – da Bošnjake prikaže kao crne đavole sa rogovima i repovima; da nas još jednom proglase problemom. Vlast danas ne nudi ništa osim sile i nacionalizma. Njihov domet je – mi protiv njih, pa ko preživi – shvatiće. Oni nisu političari za normalna vremena. Oni su rezultat ratova i kriza, i profesionalni iskorištivači krize i podela; dima i magle; laži i manipulacije…
I, zato su ovog puta – omanuli.
Ovog puta ljudi su pametniji. Ovog puta studenti su mudriji. I, zato, svaka čast studentima. Svaka čast i građanima koji su ustali s njima i stali uz njih.
Posebno ovde, u Pazaru, gde je daleko teže nego u Beogradu. Bilo je teško organizovati se, pa, ipak – postoji Zbor. Ljudi se organizuju. Ne postoji više samo “ćutanje na sav glas”. Postoje akcije. Postoje protesti sa konkretnim rezultatima; postoje akcije i aktivnosti za i zbog svih u lokalnoj zajednici…
I to je samo početak. Nećemo sve rešiti danas. Ali, neka se zna: dok god je građana – biće i otpora; dok god je mladih – biće i nade; i dok god u Pazaru ima bar jedan čovek koji neće da ćuti – ničija tama neće vladati zauvek.
Svetlost se pojavila – i niko ne može da je ugasi.
Autor teksta je Sead Biberović, izvršni direktor nevladine organizacije “Urban in” iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Free Media.
