Pre nekoliko večeri, moj sin, dečak od samo 12 godina, vraćao se kući iz Poljica.
Na početku novog mosta, zaustavio se automobil pored njega.
Vozač je spustio prozor i rekao mu da uđe unutra.
Pošto ga nije poznavao, moj sin je počeo da beži.
Čovek je krenuo za njim – autom!
Sustigao ga je kod kružnog toka, izašao, uhvatio ga za vrat i pokušao da ugura u auto.
Otrgao se i nastavio da beži, ali ga je ponovo sustigao kod crkve u Novom Gradu.
Tamo ga je oborio na klupu, uhvatio za vrat i opkoračio nogom.
U tom trenutku, dok sam sedeo u lokalu sa društvom, dobio sam informaciju šta se dešava.
Istrčao sam napolje i na pedesetak metara ugledao strašan prizor, neko guši moje dete!
Kažem: „Nije opravdanje, ali šta bi uradio bilo koji roditelj kada bi ugledao ovakav prizor?“
Instinktivno sam reagovao, udario čoveka i skinuo ga sa mog sina da ga spasim.
Najtežnije od svega, na mestu događaja bilo je dosta ljudi.
Niko nije reagovao osim jedne gospođe.
Ostali su samo posmatrali.
Ali tu nije kraj!
Umesto da napadač završi iza rešetaka, policija privodi i njega i mene.
On se pravda da su mu deca navodno bacala petarde pod prozor.
Javni tužilac ga pušta, a ja ostajem „osumnjičen“ jer sam remetio javni red i mir!
Dok sam ja bio u policiji, moja supruga vodi naše dete u hitnu bolnicu.
Dežurni doktor odbija da ga primi, uz obrazloženje da zbog godina mora na dečije odeljenje.
Možda je procedura takva, ali zar je važniji papir od deteta koje je preživelo pokušaj otmice i strašan stres?
Moram da naglasim, da bilo čije dete da je nešto uradilo, niko nema pravo da ga na silu uvlači u auto, obara na klupu i drži za vrat.
Pitam vas:
Kako biste se vi ponašali da ste na mom mestu?
Da li bi iko mirno gledao kako mu neko obara i guši dete?
Danas moj sin, vaspitano dete, nosi traume.
Od stresa su mu se pojavili pečati po glavi.
Ovo nije samo priča moje porodice.
Ovo je priča o bezbednosti naše dece.
Ovo je priča o moralnom sunovratu društva, u kojem ljudi okreću glavu i ćute.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu Sandzak Live.
